Oružje u Kaloševiću

Dabogda se skamenilo svo oružje, dabogda moj sin bio zadnja žrtva.
otac jednog šehida

Dana, 09. jula 2013. godine ili prvi dan mjeseca Ramazana 1434. h. godine, mediji su prenijeli vijest o pronađenoj velikoj količini naoružanja u Kaloševiću, Tešanj. Interesantno je kako se neki događaji podudaraju, iako ne vidim u tome nikakvu zavjeru. Kada je prije nešto više od deset godina traženo naouražanje (čini mi se „hekleri“) po kućama u Tešnju, i tada je traženo tokom mjeseca Ramazana. Možda i ne bih to zapamtio, nego sam se sjetio razgovora sa rahmetli komandantom Ademom Omahićem – Omahom u vezi s tim pretresima, jer je i njemu kuća pretresena. U jednom trenutku mi je rekao:“…sve mogu zaboraviti, prijeći preko svega, neka su tražili i kod mene, ali digli su me iza iftara, samo što sam supu počeo jesti a inspektori pred kuću. To im nikada neću halaliti…“.

Danas me komšija pita o ovoj posljednjoj vijesti, pita me znaš li o čemu se radi? Velim, znam, radi se o naoružanju. A on nastavlja: dobro je da se nismo osramotili, vidi se lijepa količina. Ja i dalje šutim, a on će: opet to nije ništa, toga ima mnogo više da se prođe s druge strane! Ja i dalje ne odgovaram, nešto mi muka, sastalo se svega. Prije 20 godina u ovo doba smo bili pod punom vojnom opsadom, napadali su sa svih strana iz svih oružja dugo vremena. Hvala Bogu, odbranili se, opstali. Ali Srebrenica nije. Sutra će ukopati 409 skeletnih ostataka od ukupno 8372 svirepo ubijena. I tako dok moj komšija postavlja pitanja, i konstatuje, ja razmišljam. Mislim, bolje je da iskopavaju oružje nego skeletne ostatke. Bolje je, svakako. Istina, za skeletne ostatke još nisu odgovarali ti koji to uradiše. Neki su oslobođeni, neki osuđeni, mnogi još nisu ni privedeni. Zar bi neko mogao odgovarati prije za iskopano oružje, nego za iskopane ljudske kosti? Možda i bi, jer i za navodni šamar se prije odgovaralo nego za ubijenu djecu i civile na Tešanjci.

Odkud da sada nađu, nastavlja moj komšija s pitanjima i odgovorima. Mora da im je neko rekao, neko ko je znao gdje je ukopano. A opet, nije niko toliko lud da sam kaže ako je već ukopao. Ma naša posla, ne može u nama ništa ostati. Kažu, nisu mogli Šemsi ništa spakovati pa hoće ovo oružje.

Velim, ne znam. Možda onaj ko je zakopao nije više među živima, dosta je ljudi umrlo svih ovih godina. A ukopano je na „ničijoj zemlji“.  A možda nije bilo ni zakona koji to kažnjava kada je to zakopano. Njihovo je da kopaju ono što je neko nekada zakopao. I njihovo je da dokazuju ko je i kada to ukopao. Jedino ne moraju dokazivati zbog čega je to neko nekada ukopao. Ne moraju dokazivati jer je još uvijek previše živih svjedoka, makar je to očigledno.

Fuad Šišić
Raduša bb
7460 Tešanj