CROSSROADS

Moj put za Mali Iđoš malo mjesto kod Subotice u Srbija bio je na brzaka isplaniran.
Od kud ja u Malom Iđošu???
Pa ovako, moj prijatelja Vahdet je prije 26 goodina služio vojni rok u tadašnjoj JNA u Ljubljani. Vahdet je tada upoznao Jana Šandora. Jano je jedne prilike pjevušio pjesmu „Gyongyhaju lani“ od mađarske grupe Omega, slični pogledi na rokenrol su ih još više zbližili.
Nakon tri mjeseca obuke razišli su se i 26 godina nisu čuli jedan za drugog. Vahdet nam je često pričao o svom drugu Janu.

Društvena mreža FB(I) čuda čini, pa se Vahdet i Jano pronađoše.
Razgledamo malo fotografije i vidmo da se Jano dobro zabavlja. Otvorio je Jazz & Blues club „CROSSROADS“.
Ideja osnivača kluba je, da stvori idličnu i opuštenu atmosferu „starih dana”, kao i očuvanje i negovanje Blues i Jazz muzike od zaborava (sa zvanične web stranice) i da pobjegne od svakodnevnih obaveza, kojih nismo znali???

Nije trebalo puno da Vahdet, a s njim i prijatelji, budu pozvani u Mali Iđoš. Povod, vidjeti se sa prijateljom i prisustvovati Jazz&Blues partiju na kojem će svirati Blues Company sastav iz Njemačke.

Kako „žabu nije teško nagovoriti da skoči u vodu“, tako smo Vahdet, Tobi i ja prihvatili poziv i doživjeli nevjerovatan provod.
Pored toga što obožavamo blues, poznati smo po tome što na put ne idemo bez dobre logistike. Ranac se napunio i gume pod noge.
Čast da vozi, dok se ostala dvojca opuštaju, pripala je Tobiju. Možda bi se on malo i bunio, ali kako ima najbolje vozilo i sa najmanjom potrošnjom red je da on.
Krenuli smo oko 13 h. Ubrzo smo navigaciju izbacili iz upotrebe i onako „od oka“ se vozikali. Sve ravno, tako da se teško zalutati. U Malom Iđošu smo bilo oko 18 h.

Dočekani smo u Clubu, srdačan susret, pun emocija… Tu su, već, bili članovi Blues Company.
I kao što je običaj rakija s nogu, a onda večera.
Dobrodošlicu i pažnju domaćini su željeli pokazati jagnjetom s ražnja, ali, avaj, Vahdet nikada ne jede jagnjetinu. Muv'o je salatu po tanjiru, ali na nagovor Janove ljubazne supruge Timee gricnuo je malo mesa. Meni i Tobiju jagnjetina, uopće, nije predstavljala problem, a pogotovu muzičarima iz benda, sa kojima smo imali čast večerati. Jedan od njih kaže da mu je majka iz Sarajeva.
Za stolom se upoznajem sa Sašom, koji radi koncerte sa Vlatkom Stefanovskim, a organizovao je prošlogodišnji koncert Simpl Minds u Banja Luci. Kažem mu da je u Banja Luci, i pored ptičije gripe, autobus Tešnjaka, ako računamo i Jelašane :-), bilo na koncertu.
Saša je i Blues Company organizovao u Malom Iđošu.
2012. godine na Mostar Blues Festival dovodi Dr. Feelgood. Inače Dr. Feelgood se osamdesetih slušao u Mrkotiću kada su disko večeri polako zamjenjivale igranke.
Večrera je bila organizovana u restoranu Firme „CHICK PROM“ fabrici stočne hrane, čije vlasnik Jano Šandor, a koji podatak smo, tek, saznali. Rekoh Vahdetu „svo žito Bosne može stati u ove silose, jak neki čovjek ovaj tvoj Jano .“

Kad smo sve to dobro zalili, pokazali su nam smještaj za spavanje. Stari salaš, sa sobama uređenim za prenoćište. Ambijent: ručni rad od drveta, stolice, stolovi, kreveti…peć nije od drveta, od blata je.

Povratak u Club. Zauzimamo poziciju bliže stejdža. Razgledam unutrašnjost Cluba. Sve je urađeno sa toliko stila i ljubavi.
Opredjelili smo se za pivo, na upit koje rekli smo HLADNO.
Do početka nastupa sluša se, uglavnom, jazz, malo komercijalniji, tako da mi nije problem predstavljalo slušati ga.
Društvo nam pravi Milan Stojkov, arhitekta iz Sombora http://www.milanstojkov.co.rs/ . Dobro raspoložen, nastoji biti dobar domaćin. Priča vic „Znate li kad Slovenac j… ženu???“ „Kad Bosanac ode kući.“
Priča kako je prvu godinu studirao u Sarajevu. „Prvu godinu fakulteta, ne bih dao ni za šta na svetu“, kaže, napominjući da se „tih godina“ sve „vrtilo“ oko Sarajeva.
„A sada moji Bosnaci neka obrate pažnju na solo dionicu pjesme „Reed Blood“, najavljuje Tosche Todorovic pjesmu posvećenu ratu na prostorima bivše nam države. U solo dionici se mogla prepoznati pjesma „Kad ja pođoh na Bembašu“.
Inače grupa Blues Company dolazi iz Njemačke i do sada je snimila 25 nosača zvuka. Grupu čini okosnica Tosche Todorovic i Mike Titre. Večeras nastupaju samo njih dvojca i to zvuči veoma dobro.

Za stolom upoznajem Mihajla Vukičevića. Čovjek hodajuća muzička enciklopedija. Kažeš izvođača i album, a on odgovara godinu. Kažeš godinu i izvođača,a on odgovara album itd. i sl.
Blues & jazz mu najviše leži. Na radiju Novi Sad na mađarskom „drži“ neke emisije, dobre emisije kaže. Spominjem mu Svetozara Celeta Dunđerskog http://www.ff.uns.ac.rs/fakultet/ljudi/fakultet_odseci_pedagogija_svetozar_dundjerski.html , nekadašnjeg urednika kultnih „Rok trenutaka“na Radiju Stotki i Novi Sad i kažem Mihajlu kako je Cele imao veliki muzički uticaj na mene, te da sam preko njega „otkrio“ East of Eden, Incredible string band, Its a beautiful day…
„Dobar je Cele“ kaže moj sagovornik. Cele sada predaje na fakultetu u Novom Sadu.

Redale se pjesma za pjesmom, a kakvi bi to bili bluzeri kada nam nebi odsvirali i muzičke standarde blues velikana, pa su se čuli hitovi Roberta Johnsona, Muddy Wotersa, Chuck Berry…

Nezaboravna noć. Nastavljamo druženje uz HLADNO pivo i sendviče domaćice, smijući se i komentarišući da smo se možda negdje i nekad vidjeli, na koncertima Rory Gallaghera, Erica Claptona, možda ZZ Topa, ili možda…
Noć završavamo oko 3 sata.

Budimo se ok 9 sati. Razgledamo salaš gdje smo prespavali.
Želimo upoznati Mali Iđoš i vidjeti čime se to bavi Jano.
Pokazuje nam inkubatorsku stanicu kapaciteta 120 hiljada jaja. Jano kaže da je prvu inkubatorsku stanicu sam napravio.
Idemo na farmu. Uzgoj pilića. Zavirujemo u objekat kapaciteta 35 hiljada. Gledam i kažem u ovolikom prostoru u Bosni se tovi blizu 100 hiljada. Kod nas su farme obično čvrsta gradnje. Jano je „snimio“ neke francuske hale i sam konstruisao postojeću montažnu, a u toku je montaža još dvije koje trebaju biti u funkciji od januara.
U matično jato koka ne možemo ući zbog posebnih uslova u hali, ali nam pokazuje još jednu halu, više ne znam ni šta je u njoj bilo, te nam pokazuje „kavezni“ sistem za tov pilića, sve na dugme-nema šta.

Idemo na Salaš Katai , gdje nam pokazuje kako je domaćinstvo nekada izgledalo. „Tu dolaze i beogradska deca, pa da vas ne buni što pored kaveza koki, ćurki stoji natpis šta je u kavezu“ kroz smjeh govori Timea.
Odlazimo do fabrike stočne hrane i tu se završava naše putovanje. Ručamo u restoranu.
Neobične ove „gazde“ bluzeri, Jano i Timea postavljaju sto, čiste sto poslije ručka, nema posluge, nema zalatnih viljuška, čaša sa visokim postoljem, sve onako opuštenu…i bez luksuznih automobila…
Kroz šalu kažem „Sve ovo ima veze sa bluesom.“ (misleći na biznis). „Ima“, odgovara Timea, “da nema biznisa ne bi bilo ni bluesa.“ (vjerovatno misleći da je biznis stvorio predpostavku da se otvori Club i stavi na raspolaganje ljubiteljima bluesa i jazza i vjerovatno misleći kako je blues muzika radnika).

Predivno iskustvo koje sam morao zabilježiti i na ovaj način se zahvaliti domaćinima koji su mi petak i subotu 21. i 22. oktobra 2011. godine učinili nezaboravnim.

Tešanj, 23.10.2011. godine
Emir Unkić Deba