Todor Vujasinović / GARIŠTA

(Proza iz Vujasinovićeve knjige »Razgovor pod jabukama« koja uskoro izlazi iz štampe u izdanju CKO Tešanj)

Gledao sam garišta celo vreme rata, te neme svedoke ratnih strahota. Požari koji su im prethodili i koje sam također često gledao uzbuđivali su me nekako drukčije. Svakako da je uzrok tome bila svest o neposrednoj blizini neprijatelja koja je zaokupljala pažnju i nije dozvoljavala duža razmišljanja ili rasuđivanja. Ali garišta su u većini bila već duže vremena hladna, ispirana kišama, šibana vetrovima, izbledela na suncu. Kao neki nemi tužitelji, ona su svojim krezavim provaljenim zidovima, usamljenim dugim dimnjacima, ili prosto gomilom čađave cigle i crepa, govorila o teškom stradanju onih najnevinijih.

Video sam ih različitih. Sećam se jednog u čijem smo vrelom pepelu našli dva opaljena ljudska tela. Jedno je i posle nekoliko sati pokazivalo neme znake života, čineći jezivo spore, izlomljene drhtave pokrete. Pa ipak, jedno garište uzbudilo me je više nego sva druga. Prethodio mu je jedan moj gotovo sasvim običan doživljaj. O tome hoću da pričam.

Potisli su nas sa severa iz ravni. Povukli smo se dublje u brda i uskoro učvrstili naše položaje. Željni smo bili predaha. U seocetu pod planinom smestili smo štab u prostranu kuću. Selo nas je dočekalo prijatno, a najradosnije su nas dočekala deca. Njih je bilo naročito mnogo u dvorištu kuće u kojoj se nalazio štab. Bila je to zadružna kuća s brojnom porodicom.

Celo to vreme koje smo proveli u selu, kad god sam mogao, a naročito večeri, provodio sam sa decom, i to sa onom malom. Pričao sam im priče, šalio se, znao sam im svima imena i upoznao osobine. Moju pažnju naročito je privuklo dvoje, devojčica od tri i dečačić od četiri godine. Oni su me nekako očima slušali dok bih im nešto pričao. Želeli su da sede što bliže uza me i tada bi dolazilo do gurkanja i gužve. Nadjačavala bi devojčica. Zvala se Rajka. Čudno, koliko je u tom detetu bilo energije i odlučnosti.

“Teško momcima kad ova poraste”, smejući se, govorio sam njenoj mami, koja je dolazila da je vodi na spavanje.

Ali u zoru četvrtog dana probudiše nas eksplozije topovskih granata. Neprijatelj je nastupao i sa juga. Tražio nas je artiljerijom. Morali smo da napustimo selo. Dok sam nešto baratao oko sela, dođe Rajka.

“Moram, Rajka, vidiš, idu i ostali, pa moram i ja.”

“A hoćeš li doći opet da nam pričaš?”

“Hoću, Rajka. Hoću sigurno.”

Vratili smo se posle nekoliko dana. Kasno jesenje nebo pretilo je kišom. Umorni, pošli smo da potražimo smeštaj. Ali umesto sela zatekosmo garišta. Ovde-onde duž sokaka, po strani, pokraj izvaljenih ograda, stajalo je nekoliko preživelih. Gledali su nas nemi, sa izrazom skoro preživelog teškog straha.

Ni velike kuće u kojoj je bio smešten štab više nije bilo. U garištu kraj srušena dimnjaka bio je poboden grubo otesan drveni krst.

Iako sam izbegavao da razmišljam, saznao sam iste večeri šta se u međuvremenu zbilo. Iza nas u selo su upali Nemci i ustaše. Pre nego što što su se povukli, zapalili su selo. U velikoj kući zatvorili su njih dvadeset dvoje. Prozore i vrata zakovali su daskama, i onda navalili slamu. Počelo je da gori sa svih strana. Jedno dete uspelo je da iskoči, verovatno ga je između dasaka izgurala mati. Uhvatili su ga lako i ubacili natrag. A onda zakovali još jednu dasku.

Znam da je to besmisleno, ali kad god na to mislim, uvek mi se nameće jedno pitanje. Koje je to dete bilo?