Rivalstvo

Rivalstvo ne ruši drugarstvo.
nn

Rivalstvo je riječ koja se najčešće koristi u značenju nadmetanja i takmičenja, ili suparništva i ljubomore. No kada ljudi rade zajedno godinama, kada se međusobno podržavaju, nekada slažu a nekada ne slažu, ili sve se manje slažu no ipak glasaju jedni za druge do samog kraja, reklo bi se da su našli pravi način održive saradnje. Onda se (iznenada) pokaže da nisu, i potvrde da je to ipak bio samo način u kome je svako mogao da ostvari svoj kratkoročni interes, uticaj, poziciju, mandat. Sve ono što ih je moglo držati zajedno dugoročno, i što je potrebno, poput procedura, kriterija, zajedničkih dugoročnih ciljeva, empatije, smisla je žrtvovano. Šta se tu može, ni prvi – ni posljednji. Tako to ide. Sve se vrti iznova, i iznova, u spirali nedokučivosti, u hvatanju neuhvativog, u utrci koju niko nije nikada završio. Svi su tu utrku izgubili prije njenog kraja. Neki možda nekada i shvate besmislenost te utrke na takav način.

Ovih dana sam susreo jednog od sudionika takvog procesa, inače mog dobrog poznanika, stranačkog kolegu, ranije veoma blisku osobu, i kaže mi: Fuade, ovo je nešto drugo. Tebe, možda, oni zafrkavaju jer govore kao da si njihov. Vidim, educiraš ih i slikaš si se s njima. Zašutim, a onda mu odgovorim: dragi moj, ne znam šta da ti kažem. Najlakše je da ti ništa ne kažem. Jer ako do sada nisi slušao šta govorim, nisi čitao šta pišem, nisi pratio šta radim, ne znam zašto bi i sada? Prije si imao veće šanse, a sada si ti član rukovodstva. Prije si me pitao za savjet, sada si u rukovodstvu moje stranke i savjet ti ne treba. U rukovodstvu koje je imenovano odozgo, jer ste vi ovdje cijenili da to situacija nalaže. Ali, kakvo je – takvo je, i moje je. Samo se mogu nadati da neće dugo, jer je rok trajanja do godine, a pola je prošlo. A nadati se nije grijeh. Svjestan sam, naravno, da je ta nada možda uzaludna. Onaj ko ne poštuje statut, zašto bi poštovao neku jednokratnu odluku?

Ne govorim o vama kao osobama, ima divnih muškaraca i žena u tom rukovodstvu. Ali problem s rukovodstvom je uvijek bio što je uglavnom smatralo da ih se “mora” podržavati bez pogovora. Makar to bio neko ko je jedan od prethodnika onome ko je sada na čelu, poput mene. A ja nisam nikada podržavao rukovodstvo bez pogovora. Ni samog sebe kada sam bio na toj poziciji. Ti možda ne znaš, ali drugi znaju. Upravo je punih šest godina kako se značajno razilazim u mišljenju sa onima koji su bili ili jesu sada predsjednici lokalne SDA. Moje neslaganje je temeljne, ne personalne, naravi. Radi se o manjkavostima u proceduralnosti, transparentnosti, kriterijima, ciljevima, dosljednosti. Na žalost, razlike rastu, jer se moć sada akumulirala u dvije osobe (a mnogi kažu: u jednoj), iako se očekivalo nešto sasvim drugo. Ovlasti aktuelnih nosioca lokalne javne vlasti i ovlasti najviših lokalnih stranačkih funkcija su spojene u te dvije osobe, a oni su bili moji saradnici. Sada su sami sebe predložili (odlučili) kao ključne kandidate na lokalnim izborima, dakle da ostanu tamo gdje su bili. Niti ja njih razumijem, niti oni mene. Istina je i to, oni kod mene nikada nisu čekali na prijem, ja kod njih (kao član stranke) čekao sam i čekam mjesecima. Ali to nije moja, to je njihova odgovornost.

Zašutim kratko. Sagovornik koji je započeo ovu temu nastavi: Znaš, kada ti govoriš to sada zvuči drugačije. Ali mi to tako ne vidimo. Mi mislimo da je ovo dobro.

Pa dobro, nastavim ja, ako je dobro. Ja to ne vidim, ali kako si rekao na početku, “ovo je nešto drugo”, i to priznajem. Sada rukovodstvo ne zna ko su članovi, a ko nisu. Čak šta više, čini se da rukovodstvo nije ni zainteresovano da to zna, jer ne bi mi rekao to što si mi sada rekao na početku razgovora, da vas interesuje. Zar rukovodstvo moje stranke sluša rukovodstvo svojih rivala da im kaže ko je njihov, a ko nije? Ipak, budimo fer jedan prema drugome jer to nas obavezuje dosadašnja saradnja. U mom slučaju, vi (rukovodstvo) dobro znate moju stranačku pripadnost, i moje stavove. Oni su javni godinama. Ali vi (ovo rukovodstvo) ili bar dvojica ključnih (ili eto, kako kažu, jedan), cijenite da sam vam nepotreban, ili bar sa ovakvim stavovima, te nemate potrebu ostvariti čak ni proceduralno obaveznu komunikaciju samnom kao jednim od vaših članova, jednim od predloženih kandidata koga ste ignorisali kao da nije ni predložen.

Vi imate sva ovlaštenja (dobili ste ih “s vrha”), to razumijem, i prihvatam. Iako nerado, ali moram. A previše sam (u)radio, zajedno s nekima od vas i sa onima koji više nisu s vama, ili nisu nikada ni bili, da bih se okrenuo i otišao bilo gdje, ili da bi se sa nekim svadio, prestao razgovarati ili, ne daj Bože, prolazio bez pozdrava. Jasno mi je i da se kod nas poštuju samo mrtvi prethodnici (dobro je, makar je to ostalo), oni koji su živi – oni se više doživljavaju kao smetnja. Ali vi (rukovodstvo) bi trebali isto tako znati da i pored koncentrisane proceduralne moći, nemate ono što pripada bilo kome članu stranke. Tako i meni: moje je pravo da vas podržavam u tome ili ne podržavam. To nije vaše pravo.

Da, da ne zaboravim na kraju kazati: samo me nemoj pogrešno razumjeti.

Fuad Šišić

Raduša 544

74260 Tešanj