TESANJ.NET stranica grada
Момчило Спасојевић: »Дан када је умирао пјесник«,
Центар за културу и образовање, Тешањ, 2025.
(Браничево, Пожаревац, 2025, бр. 3, стр. 148-149)
_______________________________________________________________________
Одавно на мене није оставила такав утисак нека књига као што је збирка прича Дан када је умирао пјесник Момчила Спасојевића. Предност збирки прича над осталим књижевним делима је што не мораш књигу да читаш редом. Мени то чини посебно задовољство. Прича је после афоризма најкраћа прозна књижевна форма. Да би написао добро кратко књижевно дело, потребно је много знања и још више дара и умећа. Само уман човек може да искаже велике мисли разумљиво, јасно и кратко. У овој збирци Спасојевић је све то зналачки спојио. Након читања напрескок, приче су ме неодољиво подсетиле на Андрићеву Проклету авлију и Капорову и Џумхурову Зелену чоју Монтенегра. Садржајно им је једино заједнички историјски контекст. А онда сам схватио да их у ствари повезује снага казивања и трајан утисак прочитаног дела.
Добро књижевно дело извире из доброг писца, а добар писац извире из доброг човека. На извору ових течних казивања у причама налази се њихов аутор Момчило Спасојевић. Као и свако запажено књижевно дело, и ове приче су слојевите и вишедимензионалне. Не зна се да ли је јача историјска, филозофска, лирска или животна димензија сваке од њих. Спасојевић је у овој збирци показао да је изузетан познавалац историје, књижевности, филозофије, менталитета свих народа у Босни, али и појединачне људске душе. Показао је да подједнако добро познаје душу и хришћанског и муслиманског становништва, очито изниклих из истих корена, њихове сложене односе и историјско преплитање, са једнаким поштовањем.
Добривоје Антноић и Момчило Спасојевић
Само човек изузетног знања и списатељског дара могао је да пише о историјским догађајима из 1683. године у причи Логоровање и како рат и невоље спајају људе различитих вера и нација. Кад се војска повлачи: „Ћутке и у тишини, с прикривеном радошћу испрати их гомила окупљеног домаћег становништва.“ Из седамнаестог века сели се на крај двадесеток где, у причи Вољети, исказује познавање књижевности, када Џинић говори о књижици Едгара Алана Поа Авантуре Артура Гордона Пима каже: „Има много књига које не морају бити прочитане, али ову треба прочитати.“ Истовремено примећује оно што смо сви сто пута видели, а мало ко описао: „Загледао се у водени круг на столу што га је направила чаша коју је држао у руци, мислећи како све што постоји оставља какав-такав траг прије него што бесповратно ишчезне.“ Говорећи о младости из данашњег периода, најбоље одсликава „када се душе извиђача и планинки, уз смијех и пјесму, спајају у дивну хармонију младости која ужива у љепоти једноставних радости.“ У овој причи и сам писац се присећа својих извиђачких дана, проводећи и свког читаоца кроз његово одрастање. Сву филозофију живота описао је у причи Дан када је умирао пјесник. Описујући живот и смрт песника, примећује: „Давно је он умро, само му се на џеназу чекало“, а затим додаје: „Кад наиђу мразеви, увек прво страдају руже“, филозофски закључујући да су увек први на удару они најосетљивији и најнежнији.
Момчило Спасојевић је у овој збирци спојио историјске чињенице, легенде, митове и обичаје који на овим просторима трају неколико векова, до данашњих дана. Подсећа нас како се некада лечило: „…берберин Кемал Чавак, чији су старенци од давнина поред шишања и бријања били и ранарници – пуштали крв и пијавице и намјештали преломљене кости.“ Из ових прича могао би се сачинити драгоцен речник архаичних речи, појмова и израза, којима писац суверено влада.
Изузетан дар писац је исказао описујући природу тешањског и челиначког краја која се није много мењала у последњим вековима, задржавајућу сву своју бујност и лепоту, стављајући на исте топониме догађаје из различитог историјског периода: „Ту су стабла окићена руменим трешњама које нестрпљиво чекају босоноге крадљивце и свјежи вирови ријека, те планински потоци са неухватљивим пастрмкама, зелени шумарци и сунчани пропланци препуни свакојаких узбудљивих изненађења“, чиме сваког читаоца, посебно из ових крајева враћа у његово детињство и лепоту завичаја.
Све у свему, читајући збирку прича Дан када је умирао пјесник Момчила Спасојевића, читалац много пута проналази себе или ситуације у којима је био, легенде које је чуо, сазнаје историјске чињенице о којима је начуо, описе природе кроз коју је прошао, поистовећује се са филозофијом живота које су други проживели, враћа се у сопствено детињство и најрадосније дане свог одрастања. И када затворите корице књиге, још дуго ћете бити под снажним утиском њених констатација, описа и порука из приче у причу, и богатији за сопствену причу, која ће настати из свих прича ове збирке.
______________________________________________
Добривоје Антонић рођен је 1952. у Јошавци код Челинца. Професор је спорта и физичког васпитања. Био је спортиста, спортски и омладински руководилац, генерални секретар Савеза извиђача Југославије, организатор великих спортских манифестација, светских и европских првенстава и Шаховске олимпијаде у Новом Саду. Радио је као руководилац и директор бројних установа и предузећа, а налазио се и на челу више спортских клубова и савеза. Био је главни и одговорни уредник и колумниста у више листова и часописа. Објавио је више књига есеја и афоризама, те три монографије. Ужива у мировини, у природи и писању, на Фрушкој гори и у Новом Саду.
