TESANJ.NET stranica grada
Amir Brka: Nebeski nomad, Centar za kulturu i obrazovanje, Tešanj, 2019.
(Izvor: jergovic.com)
____________________________________________________________
Ne napušta me uverenje da je Amir Brka, stvarajući Nebeskog nomada, živeo jednu od prekretničkih godina, godinu veličanstvenog epifanijskog iskustva, mističkog transa, melodijskog i jezičkog zanosa, godinu vizija koje nije lako obujmiti umom, a kamoli ukrotiti rečima. Godinu celoživotnog geteovskog iskušenja, a ne samo letovanja sa Faustom!
____________________________________________________________
Kada savremeni pesnici napišu sonet, oprobavajući se u jednoj od najsloženijih i najslavnijih pesničkih formi staroj osam vekova i znamenitoj u celom svetu, takvi se poduhvati najčešće smatraju kratkim izletima u prostore čvrste, ali i u svakom smislu istražene forme, ekscentričnim stilskim treningom ili nadmetanjem sa slavnim uzorima, igrom koja ipak ne može da odgovori na brojne pesničke potrebe i mogućnosti u modernim vremenima. Sonet se, kao klasični izazov, barem do pojave Nebeskog nomada Amira Brke, izmestio u povremene izlete savremenih pisaca da ovladaju njegovom formom, s jedne strane, a, s druge, u temeljno pipava akademska istraživanja koja se tiču istorije i teorije stiha, rima, poezije uopšte.
Svojevremeno, primajući elektronski od Amira Brke sonet, dva, ili tri, vremenom sam uvidela da ti “slučajni soneti” deluju silom magneta, obuzimaju moju pažnju i utiču na razmišljanja o fenomenu, mogućnostima i mestu soneta u modernim vremenima. Sve “dokumentovanije” sam se, naime, uveravala da je ono što sam za sebe nazivala sonetnom groznicom Amira Brke zapravo izuzetan i neverovatan književni događaj i čitalački doživljaj koji iz temelja menja sve inače tačne konstatacije izrečene u prethodnom pasusu ovog teksta. Stoga se više i ne čudim što mi je u ruke, istovremeno kada je Brka skoro uobličio prvu verziju Nebeskog nomada, došao sjajan bildungs roman američkog pisca Džona Vilijamsa (1922-1994). Reč je o romanu Stoner, objavljenom daleke 1965. godine, kada sam kao petnaestogodišnjakinja maštala da pokušam napisati sonetni venac, dabome: sa akrostihom. Preveden je kod nas tek 2016. godine, ali sam odložila čitanje, jer mi je naslov izgledao “američki neinventivno”. Korisno je kad vam se vlastita zabluda vrati kao kreativni bumerang.
Naime, već na početku romana glavni junak Vilijam Stoner, student poljoprivrede na Univerzitetu Kolumbija, zbog 73. soneta Vilijama Šekspira u potpunosti menja svoj život i umesto farmera postaje profesor engleske književnosti. (Jedna pikanterija u zagradi. Od 154 postojeća Šekspirova soneta, upravo o ovom 73. posebno je govorio u Beogradu i Goran Stanivuković, naše gore list, jedan od svetski poznatih šekspirologa koji predaje na Univerzitetu Halifaks u Kanadi.) Mi na brdovitom Balkanu nismo skloni engleskoj tradiciji, a ni sa svojom najčešće ne znamo šta ćemo, ali sasvim lepo mogu da zamislim kako u idućem veku neki budući Kazaz nekom budućem mladiću parafrazira pitanje profesora Arčera Slouna koje je tada glasilo: “Gospodin Šekspir vam se obraća i posle tri stotine godina, da li ga čujete?”, a u dvadeset drugom veku bi moglo glasiti: “Gospodin Brka vam se obraća i posle stotinu godina, da li ga čujete?”
* * *
Pitanje koje me zaokuplja od čitanja prvih soneta Amira Brke, koji su mi tada delovali kao eksperiment za koji se nije dalo naslutiti čemu u konačnici vodi (a od pomisli da će ih nastati blizu dve stotine u kratkom vremenskom intervalu i da će ubrzo postati vele-knjiga, kako to sjajno formuliše Ivan Lovrenović, još nije bilo ni traga), moglo bi da glasi: da li, i kako čujemo pre svega, potom razumemo, i, na kraju, kako bismo mogli da tumačimo i vrednujemo ove sonete “u doba kad im vreme nije”, pomisliće oni koji sebe smatraju savremenim u načinu izražavanja vlastitog bića i inovativnim u iznalaženju formi u svom vremenu. One, pak, koji misle da vremena ne prolaze nego kruže – neće začuditi sonetna forma, kao ni različiti oblici kruženja motiva i tema, ideja i slika, pitanja i dilema, izazova i strahova, pobuna i sumnji koje knjiga soneta Nebeski nomad podastire kao trnovit i (bez)izlazan put, ali i put veličanstven u svojoj istinitoljubivosti, beskompromisnosti, hrabrosti i dubini suočavanja pesnika sa krucijalnim pitanjima sveta, društva, jedinke, života i smrti. Autor ovog čudesnog sonetnog kosmosa ne samo da se nije opirao ponavljanjima i opsesiji eshatološkim fenomenima nego je posvedočio kako upravo kroz takav circulus vitiosus nastaje, traje, transformiše se i nestaje i čovek i njegova ideja o smislu i apsurdu života, potom i ideja o smrti kao patnji, ali i izbavljenju, i, na kraju, ideja o nužnosti uobličavanja spoznaja i emocija pisanjem uprkos saznanju da “Od obećanja svetih – jezik je najbolnija obmana” (sonet Na osami).
Ne napušta me uverenje da je Amir Brka, stvarajući Nebeskog nomada, živeo jednu od prekretničkih godina, godinu veličanstvenog epifanijskog iskustva, mističkog transa, melodijskog i jezičkog zanosa, godinu vizija koje nije lako obujmiti umom, a kamoli ukrotiti rečima. Godinu celoživotnog geteovskog iskušenja, a ne samo letovanja sa Faustom! Jednim delom, sve svoje dosadašnje poetske motive, teme, opsesije iz prethodnih pesničkih knjiga, opesmotvorene na različite načine i u različitim formama, uz nove uvide i poente još je i “posonetio”, a onda se otisnuo dalje, u nove teme, prostore, “u misao koju još uvek ne misli niko”.
Mnogo toga iz dosadašnje Brkine poezije u ovoj knjizi je ponovo ovde, drugačije, u savršenom dosluhu sa potpuno novim temama, motivima, idejama – jednako, ali i bitno drugačije, kao da se drevnom formom, intenzitetom, sažetošću, kristalizacijom do perfekcije izdiglo iznad konkretnog vremena u večnost. Tu su Brkina po-etika, životni, moralni i stvaralački credo, dom i preci, njegova Bosna, njegov odnos prema poeziji i jeziku, njegove lektire, njegov Ćatić, njegovi mrtvi majka i otac, njegov Tešanj i njegov Omiš, njegova sagrada familia, njegove bogohulne i čovekohulne misli, njegova rascepljenost i podvojenost, njegove fantastične i bizarne i pesimistične i apokaliptičke reminiscence, snovi i more koje se “postvaruju” od rata devedesetih do danas, a postvarivaće se i u “toksičnom futuru”.
I pesnik (Paul Celan) i citat (“Ima još pjesama za pjevanje s one strane ljudi”) za moto Nebeskog nomada pomno su odabrani da na više nivoa komuniciraju sa osnovnim poetičkim načelima Amira Brke, ali i dvojice pesnika koji, svaki na svoj način, kao da odgovaraju na čuveno Adornovo pitanje: da li je moguće da se nakon Aušvica uopšte pišu pesme? Četvrt veka nakon Celanove Todesfuge, verovatno najpotresnije ako ne i najbolje ikad napisane pesme o holokaustu nad Jevrejima, pesnik se ipak ubio. Sedam decenija nakon Celanove, i Brka je napisao svoju fugu smrti kao pesničko finale njegove istoriografske knjige o Nisimu Albahariju, ali i sa, tada, dve decenije pamćenja Srebrenice. Da ljudski rod nema nikakvu korist od zaboravljanja – oduvek mi se činilo logičnim, ali da je nema ni od pamćenja – zastrašujuće je saznanje kojem smo nemušti svedoci. Pamćenje je načinilo Celana velikim, ali ga je, verujem, pamćenje i ubilo. Pamćenje, kako doživljenog tako i pročitanog, ni Amira Brku ne čini sretnim ni spokojnim, naprotiv!
Nad smislom i mogućim razumevanjem formulacije “pevanja s one strane ljudi” valja nam zastati. Pevanje bez čoveka koji peva je nemoguće, ali kakvo je onda i o čemu je ako je “s one strane ljudi”? Prva pomisao, ona da “s one strane ljudi” znači i s
one strane života, zapravo je bezazlena i prirodna mogućnost (smrt, uostalom, jeste pesnički motiv par excellence). Međutim, ako uvidimo da “s one strane ljudi” može da znači i sa strane neljudi, stvar se usložnjava po pevanje, a naročito po pesnika, a u višeznačnoj reči poetika podjednako akcentuje, ako ne i snažnije, drugi njen deo – etiku.
Zaziranje od ljudskoga roda rasejano je po mnogim Brkinim sonetima kao intuitivni čin, iskustvena potreba i nužnost, istorijski nauk, savet zdravog razuma, jauk pripadnika, a, po meni, vrhuni u sonetu Oda mrtvima, gde lirski subjekat gorko primećuje kako će se čak i njemu neko izjadati sa neupitnim poverenjem tek nad njegovim grobom! Jednako je dosledno i iterativno i zaziranje od Boga, bilo kojeg i čijeg, kao od “opsjenarske baštine” i večitog razloga za ljudske podele i mržnju, ratove i zločine, ograničavanje slobode i uterivanje straha u kosti, proglašavanje drugačijeg mišljenja, pa i čina mišljenja po sebi – deliktom.
* * *
Usidren u rodnom gradu, Amir Brka jeste duhovni nomad modernih vremena, sa punom svešću o tom nomadstvu kao sudbini koja, tako mu se katkad čini, a soneti o tome svedoče mnoštvom nijansi, nije ni slučajna, ni odabrana, nego dodeljena nekim višim i ne do kraja saznatljivim razlozima. Brka u životu nije upoznao ono što čini praksu zemaljskog nomadstva. Nešto slično se u istoriji dogodilo mnogim velikim pesnicima koji su mesto rođenja menjali samo ako su prognani, poput Dantea iz Firence, ili prinuđeni da drugde nešto rade, poput Šekspira koji se iz Londona ipak vratio u rodni Stratford na Ejvonu da tri godine kasnije umre. Dantea i Šekspira izdvajam kako zbog sonetne forme u kojoj su se proslavili, tako i zbog neočekivanih duhovnih ukrštaja u ogromnom vremenskom rasponu i mogućnosti uspostavljanja neobičnih poređenja s našim autorom, kakve bi posvećeni tragač mogao da poduzme kao izuzetan izazov za opsežnu studiju. Možda ljubiteljima autoriteta i nedodirljivih ikona svetske književne istorije zvuče neverovatno ili odveć afirmativno ovakvi kritički sudovi i komparacije, ali meni je važno da iskažem ono što mislim i u šta verujem.
Pod poetičnu sintagmu nebeskih nomada mogućno je
podvesti i pomenute pesnike, i mnoge druge stvaraoce visokih kvaliteta i dometa, kao i autora ove knjige soneta. Premda je sintagma jedini put upotrebljena u sonetu Za ocem i konkretno dočarava elan, poverenje u svet i lakoću s kojom dete, zaštićeno roditeljskom ljubavlju, gotovo bestelesno korača malim poznatim prostorom upijajući zvuke ezana, istaknuta u naslov ona postaje izvor podsticajne višeznačnosti. Nebeske nomade vidim kao one koji čitavog života neumorno lutaju i tragaju, na javi i u snu, za magnum ignotum, velikim nepoznanicama postanja, sveta, uma, zaumlja, ideja, snova, ljubavi, smrti, one čiji ponorni pesimizam kao pogled na svet pobuđuje čitaoce da promišljaju život bez straha ili banalne koristi po sebe. Tu tragalačku strast pesnici i suptilni čitaoci im neretko, i kada su ateisti, pripisuju i s one strane života, jer njihovo delo ostaje svetionik koji i naslednike inspiriše i iskušava.
* * *
Pojedinačno, Amirovi soneti su svojevrsne male kutije poput onih majstorija “metafizičara male kutije”, kako je Vaska Popu nazvao Čarls Simić. Brkine “sonetne kutije” je duhovni izazov i kreativno zadovoljstvo otvarati. Katkad pomišljam da je avantura na ličnu odgovornost otvarati ih u ovom vremenu raznovrsnih diktata i pohvala jednoumlju (na mnogim sonetima mogla bi da stoji ona danas licemernim zakonima nametnuta, a opominjuća napomena da se upuštate u saznanje na svoju odgovornost i da nema ko da vam isporuči nadoknadu za pretrpljeni šok, bol, uviđanje neprijatnih istina i umnožavanje pitanja koja su do sada za većinu čučala u mraku). Otvaranje predstavlja labirintne potrage, istraživanje tajanstvenih pretinaca, susret sa pesničkim slikama koje se ne zaboravljaju, sudar sa idejama koje čas plaše čas hrabre, ali i beskrajno razastiru vidike, donose poente, omogućavaju oneobičavajuća značenja.
Citiraću maločas pomenutog Čarlsa Simića koji je Vaska Popu dubinski razumeo, jer ga je prevodio na engleski, što je skoro nemoguća misija. Kaže, naime, Simić: “Kad malo rastresemo tu kutiju, iz nje počnu da iskaču religije i filozofi, sa svojim raznovrsnim bogovima i đavolima. Imaginacija je dvosmislen blagoslov. Istovremeno radi i za nas i protiv nas. Ne možemo se odupreti njenim iskušenjima, a, ipak, njena aktivnost ima načina da potkopa sve što znamo. Nije li to ono čemu je poezija oduvek tajno stremila?”
Uživala sam, ali i odbolovala “rastresanje” mnogih kutija u koje su čarobnim jezikom, melodijom koja traga za savršenstvom, katkad sasvim neočekivanim, ali superiornim rimama, “spakovani” pojedinačni soneti Amira Brke i doživela upravo ono o čemu Čarls Simić, takođe vrstan pesnik, govori povodom Vaska Pope, poete drugačijeg tipa i kova od Brke. Ko sve i šta sve ne iskače iz ovih soneta, poput čudovišta, opasnosti i teških zadataka za najhrabrijeg junaka bajki, ali bajki bez hepienda! Čarls Simić nam je, eto još jedne čudne pikanterije, ostavio i podatak da je Popa poznavao Paula Celana i divio mu se. Potvrda više da ova intuitivna umrežavanja, kakva bih pre mnogo godina prećutala smatrajući ih proizvodom moje mašte i proizvoljnošću, sada iskazujem, sledeći misao o podrivačkoj funkciji imaginacije kao preduslovu za slobodno mišljenje.
* * *
Koliko god da su, gledano pojedinačno, ovi soneti ogledalo raznovrsnosti i težnje da se misao i emocija iskažu o različitim temama i fenomenima kao središtima različitih spoznaja, Brkin smisao i volja za sistem, logičan red i viši oblik čvrste narativne strukture, karakteristični za njega i izražavani i ranije (a pisala sam već o tome povodom Tačke), sada apsolutno kulminiraju u besprekornom, kako u segmentima tako i u celini, redosledu stotinudevedesetjednog soneta. Ne praveći cikluse po bilo kom formalnom kriterijumu, pesnik pažljivo, a prividno jednostavno niže sonete stvarajući iluziju da slede poput dana i noći, misli i snova, raspoloženja, iskustava, ideja, događaja i doživljaja u ljudskom i društvenom životu. Time stvara i iluziju o protoku vremena (na opštem planu milenijumskom, a na planu lirskog subjekta decenijskom), iako su pesme nastale recimo tokom jedne godine. Iako svaki sonet ima svoj naslov, mogli bi se, poput Šekspirovih, pamtiti i po broju, i jednom u budućnosti biti u posvećenom krugu stručnjaka i zaljubljenika tako i prepoznavani, poput šifara. Takođe, sonet Na moj 55. rođendan mogao bi u budućnosti biti numerološka šifra, kao što je to čuveni Danteov stih na početku Komedije (“Nel mezzo del cammin di nostra vita” – u prevodu Na pola našeg životnog puta ili, u prevodu Kolje Mićevića, Na pola puta našega života) koji je poslužio ekspertima da utvrde koje je godine i u kojim svojim godinama Dante započeo pisanje slavnog spisa.
Vredelo bi nekom drugom prilikom poseban esej napisati o odnosu između prvog i poslednjeg soneta (Taj dečak i Nerođeni) u knjizi Nebeski nomad. Početak i kraj dela obitavaju u sferi dejstvujuće centripetalne sile koja u središte stavlja ključnu univerzalnu istinu da za ljudsko biće pravi opozit nije život – smrt, već rođenje – nerođenje. Ako je rođenje tragedija izgona iz Raja, onda je život uzaludna borba, spoznajna drama kako su sva “kazivanja blistava”, mitovi i svete knjige o dolasku na ovaj svet zapravo opsena. Lirski subjekat ovih soneta rano shvata da “za nj nije raspet nikakav Krist”, “da njemu puta nije osvijetlio ni jedan Buda”, te da je misija života “u razobličenju svih varki” i osvajanju vlastitog kruga “u kojemu slobodan bi disao”, makar taj krug bio tek toliki “koliki zaprema kišobran”! Sonet je u jednoj ravni životni credo samog pesnika, autobiografska ispovest o samouverenom mladalačkom izboru životnog puta, ozarenoj čistoti, samoodabranosti da se peva i kazuju istine, makar i na vlastitu štetu. Ovaj sonet je istovremeno, u sledećoj ravni, i povest o sudbini svih nebeskih nomada u istoriji, a sposobnost sa kojom Amir Brka amalgamiše lično, posebno i opšte u većini pesama je, kao i u pomenutoj, fascinantna.
Završni sonet je, pak, monolog Nerođenog koji ne “prebiva u limitima tijela”, čija je zbilja “prazna i bijela”, koji je primer onoga što podrazumevamo pod tabula
rasa, kojeg ne dotiče istorija, vreme, strah, glad. Zanimljivo je i indikativno da je Nerođenče (termin Voje Čolanovića u izuzetnoj romansijerskoj pripovesti Džepna kob o fetusu koji je svojom voljom odbio da se rodi) ispunjeno mržnjom i prezirom prema rođenima, svejedno da li slabima ili hrabrima, hedonistima ili asketama, očajnicima ili sretnicima, pohotljivcima i oholima… Nije tu reč o mržnji i preziru iz zavisti prema rođenima, već o spoznaji šta je sve nerođenjem izbegnuto da se počini ili pretrpi, kao i o veri da blaženstvo (koje shvatam i kao svetost i kao nevinost) boravi jedino u svetu nerođenih, gde lirski subjekat želi da večno ostane. Izuzetni roman Martina Amisa Putokaz vremena ili Priroda prestupa, unatražno ispripovedan da bi se pokušao razumeti holokaust, kao i pomenuti Čolanovićev roman, zapravo s istom idejom govore o istom fenomenu u proznoj formi. Pišući pre mnogo godina o ovim romanima, formulisala sam tadašnje svoje uverenje iskazom: “Ironija proizlazi iz znanja kako je bilo, a nevinost iz neznanja kako će biti.” Danas pomišljam da bi ovakav iskaz mogao biti jedan od mogućnih putokaza u bezobalnom i nezavršivom promišljanju knjige/hrama poput Nebeskog nomada Amira Brke.
