TESANJ.NET stranica grada
Amir Brka: Sa pjesnikova odra, CKO, Tešanj, 2020.
(Izvor: ivanlovrenovic.com)
______________________________________________________________________________
Mislim da je alteritet, umeće, snaga i moralni kodeks bivanja-i-drugim najdragoceniji i najsvrhovitiji oblik ljudskosti i jedino za što se još vredi boriti u ovom razdešenom, urušenom i poludelom svetu. (…) I sama spadam u one koji pomišljaju da je upravo Bosna, zahvaljujući istorijskom iskustvu, ali i preskupoj ceni kojom je to iskustvo plaćala otkad zna za sebe, posebno surovo u čitavom dvadesetom veku, pravo mesto za tu “grandioznu, pretešku misiju” kojoj su život posvetili i Ćatić i autor ove veličanstvene poeme.
______________________________________________________________________________
Poema Sa pjesnikova odra Amira Brke pri prvom čitanju naprosto zgromi čitaoca, koliko god da velika očekivanja ima kada je u pitanju ovaj jedinstveni pesnik čudesne energije, impozantnog opusa, magičnog jezičkog umeća.
Brkin dijalog sa Ćatićem traje maltene otkad piše poeziju. Ako je u početku, nakon nekoliko pesama rasutih po knjigama, ovaj odnos Brke prema Ćatiću i mogao podsećati na slična “dozivanja” i prepoznavanja među pesnicima u različitim vremenima i sopstvenoj ili drugim tradicijama, na primere poetičkih dijaloga kakve često nalazimo u istoriji književnosti, već sa pojavom knjige Čuvar groblja – Pjesme sa Ćatićem, objavljene o stogodišnjici Ćatićeve smrti, moglo se zaključiti da je u pitanju daleko složeniji koncept, slojevitija priča, te da nije u pitanju samo empatija, niti samo želja za prevrednovanjem i smeštanjem Ćatićevog opusa u sadašnji trenutak, već da je mogućno očekivati da će ovaj segment “pevanja sa Ćatićem” transcendirati u jedan sveobuhvatan pogled na svet. I upravo se to dogodilo nastankom poeme Sa pjesnikova odra, kojoj ne vidim pandan u bosanskohercegovačkoj ni uostalim južnoslovenskim književnostima. Možda bi se neka vrsta dalekog pandana mogla potražiti u Danteovom odnosu prema Vergiliju.
Nataložene godine u kojima je Brkino životno i pesničko iskustvo dovelo do neverovatnog stepena empatije i bliskosti sa Ćatićem, suptilno i dubinsko razumevanje njegove egzistencijalne i stvaralačke drame kakvo retko postoji i među savremenicima, učinili su svoje. Ova poema od početka do kraja zrači sopstvenom aurom. Činjenica da je Ćatić detinjstvo proveo, a na kraju i umro u Brkinom rodnom Tešnju, iako je živeo čak u desetak gradova, bila je i verovatno bi i ostala tek zanimljiv biografski podatak nakon prvih Amirovih pesama. Navodila je na pomisao da “ima nečeg” u tom starom gradu što magično privlači poete. Kako god, tek poema Sa pjesnikova odra je gotovo opipljiv i vrlo uverljiv primer “suživota” dvojice pesnika, ali i svojevrsna “onirična stvarnost”, ma koliko ova formulacija zvučala kao contradictio in adjecto. Nastala je u nekoj vrsti lazakostićevskog prostora “međ javom i međ snom”. Brka autopoetički sugeriše da ju je san, koji je bio mučan i koji je želeo da zaboravi, posle izvesnog vremena s neočekivanom, grozničavom lakoćom izdiktirao javi. Rezultat je jezičko i stilsko savršenstvo, zastrašujuća, ali i opojna lepota, dramatična atmosfera koju grade neobične slike, snažne emocije, halucinantne vizije, jarki kontrasti, pomno izbalansirana struktura u dvadeset četiri neimenovana ili bilo kako obeležena fragmenta, od kojih svaki ima svoju poentu, a svi zajedno hrle finalu kao u simfoniji (postojanje fragmenata dočarava samo vizuelni prelom knjige). Rezultat je da tekst više ne samo čitate nego ga i vidite i čujete… Događalo mi se, u ko zna već kojem čitanju, da “čujem” Crnjanskog i njegov Lament nad Beogradom, Edgara Alana Poa i krike njegovog Gavrana, Horacijevu maksimu Omnes manet una nox (Sve očekuje jedna noć, tj. svi smo smrtni), ali i da “vidim” scene iz proza: recimo atmosferu Beketovog romana Malone umire ili Saramagovog Smrt i njeni hirovi.
Kada bi jezik bio nemoćan pred iskustvom smrti, poezija ne bi postojala. Činjenica je, ipak, da poezija i te kako postoji, a i opstaje u ovim našim nesklonim joj vremenima, te da je upravo smrt u celokupnoj istoriji književnosti od postanja do danas njen ključni motiv i jedna od vrhovnih tema. Tako se već prvi fragment poeme okončava potresnom, originalnom, moćnom slikom: poezija zapravo i postoji… “da bi smrti žaoku čupala”… Potom drugi fragment započinje jednom od najčudnijih i, verujem, najneobičnijih ideja o vlastitoj smrti koju sam do sada srela u književnosti:
“Kroz njeg me je ona pomno osmotrila, ustrašena kao i/ ja, ta pojava nepojamna, samo moja, jer sveopće nema,/ jer jedna je svakom stvoru, njemu samo namijenjena,/ pa kad ispuni poslanje – i ona iščezne… U svakom se/ biću od rođenja njegovoga gnijezdi, otpočetka s njime/ raste, u njemu i ona mrije, tužna, potrošena. Mogao bi/ čovjek na samrti, malne, da nju plemenito sažaljeva…”
Racionalno, pauze između fragmenata doživljavaju se kao neophodni predasi samrtnika kojeg oproštajno pismo sestri prevashodno psihički, a ne samo fizički, iznuruje do krajnjih granica (“Ja sam skelet, sestro, od olovke/ koju stišću prsti su mi tanji…”!) Suštinski, u pitanju je ispovest jedinom preostalom dragom biću za koje je, što je biografska činjenica, samrtnik bio veoma vezan, ali i beskompromisno preispitivanje svog objektivno veoma teškog života, vlastitih odluka, borbi, sumnji, poraza, stvaralačkih zanosa i muka. Surov prema svojim “gresima” koje smatra posledicom “drske misli” i neutažive želje za znanjem i istinom, samrtnik bi, radije, da amanet sestri ispiše “onaj davni dječak, što u/ meni i sad punim dahom u pleneru diše”, nego ovaj sadašnji mučenik, “jer se/ klupko iskustva paklenog u meni zgusnulo i ka budućemu/ otvorilo, u kojemu, sretan zbog tog, neću postojati…” A pišu to palimpsestno pismo zapravo obojica, i ko zna koliko još njih od dečaka do samrtnika koji se 37 godina nosio sa nedaćama života, društva, “Bosnice, sirotice”, istorije, stvaralačkih muka, gubitka vere; ispisuju ga budućom rukom, čitav vek i više udaljenom u vremenu, ali vrlo bliskom u prostoru, u iskustvu skromnog življenja, pevanja i mišljenja, u istovetnoj potrebi za znanjem, istinom, lepotom, duhovnošću, celovitošću sveta, u istoj brizi za Bosnu i njenu sudbinu.
Ćatić je u svojoj biti, što posvedočuje njegov odnos prema sopstvenoj egzistenciji u sačuvanim biografskim podacima, ali i njegova poezija, živeo i mislio s naglašenom sposobnošću dodira s metafizičkim, smatrajući da se sam čin bivstvovanja ne iscrpljuje na nivou egzistencije. Otuda neiscrpna žeđ za istinom, slobodom, ljubavlju, otuda i odnos prema vremenu kao “trojednoj” celini. Ovakvo “participiranje u Apsolutu” vrhuni, jer je to možda i ključna tačka podudarnosti u duhovnom i estetskom viđenju sveta dvojice pesnika, na početku sedamnaestog fragmenta Brkine poeme:
“Ogroman mi, seko, davni zanos bješe. Nije sretna riječ/ ova, jer bjeh sasvim stvarnim bićem, koje svijeta realnoga/ sve silnice prožimahu, a u njemu su mi posve bliske bile/ sve epohe što ih drugi ljudi, koje sam sretao, bivšim su/ smatrali, pa, štaviše, za njih uopće ne znahu: sve je uvijek/ za me istodobno postojalo… I svijest sam o tome imao:/ da sam od njih drugačiji, jer da u svim vremenima živim,/ jer, zapravo, njih i nema, jer ne teče vrijeme, jer je cijelo/ nepojamno jedno…”
Upravo zbog ovakvog doživljavanja i shvatanja vremena mogućno je da savremeni pesnik savršeno jasno vidi i razumeva prošlost, a da pesnik na samrti vidi budućnost u kojoj će biti zaboravljen, ili ideološki tumačen, prisvajan bez razumevanja, pa čak i zlobno oklevetan od pesnika “demonskog talenta” da je bogotvorio čašu. Vidi i buduće ratove i tragediju njegove Bosne. Uprkos tome, ni na samrti ne odustaje od sna za koji je živeo, verujući “da je novi Eden u Bosancu skriven, Bosna da će,/ stoga, u ljubavi sve različne ljude zagrliti…” Važno je i dobro upravo u smutnim, militantnim vremenima kakva su zapala oba pesnika, imati snage za viziju novog Boga koji bi umesto podela i ratova doneo mogućnost za novu celovitost sveta. Ćatić ima, svestan šta sve nije mogao i stigao uraditi za života, i želju da u budućnosti u njegovom kraju nikne i novi pesnik, kakav Orfej koji bi uzmogao njegov “glas iskidani, rijeku koja ponornica bješe,/ do bujice tragične dovesti…”
Mislim da je alteritet, umeće, snaga i moralni kodeks bivanja-i-drugim najdragoceniji i najsvrhovitiji oblik ljudskosti i jedino za što se još vredi boriti u ovom razdešenom, urušenom i poludelom svetu. Nakon vlastitog istorijskog iskustva, možda pre zato što živim gde živim nego što sam se rodila u Bosni, i sama spadam u one koji pomišljaju da je upravo Bosna, zahvaljujući istorijskom iskustvu, ali i preskupoj ceni kojom je to iskustvo plaćala otkad zna za sebe, posebno surovo u čitavom dvadesetom veku, pravo mesto za tu “grandioznu, pretešku misiju” kojoj su život posvetili i Ćatić i autor ove veličanstvene poeme.
