Amir Terzic

BERLA

Ove godine je jedna generacija tešanjske gimnazije slavila 30 godina mature. A kako su valjda ovovremeno u modi koride, a u generaciji teško naći muško ispod kvintala vage, to ti jedan tvoj drug  ovako veli: Na proslavi će biti Berlonja, Ogonja, Ahmonja, Buljonja, Cinconja…(Berla, Ogi, Ahmo, Buljak, Cinco).

Fali im Nadir Pajo. Kako je ta generacija završila gimnaziju tako je tvoja popunila tu praznu učionicu a još su se godinama čaršijom prepričavali šeretluci te zlatne generacije. A neki iz te generacije će vas sačekati u Sarajevu na fakultetu, ti što su malo duže utvrđivali gradivo.

Gdje ko stanovao, okupljalo se u jednoj staroj kući u Himzarinoj ulici. U toj kući je po pravilu stanovalo najmanje osam Tešnjaka tako da nikad nisi mogao poljubiti vrata, vazda bi ti neko otvorio. I vazda bi neko kartao. Remi i poker. U velikoj sobi, na spratu, znalo se kartati na tri kamare. Iznenada bahne Berla i onako kako je velik kao da ispuni sav prazan prostor sobe.

-Oh mašallah, vidi djece što se druže. Ma šta se to radi? Vaj, oni karti igraju. A ja, Boga mi, mislio napravili kružok pa pokazuju jedan drugom zadaću. Ih, sram vas bilo. Da vas vaši roditelji vide. Jah, nemojte se smijat, nisu vas Boga mi zato roditelji vamo poslali. Eh, dabogda da ste vi danas išta i jeli a kamoli učili. A Poslaniku je prvo objavljeno sure Ikre-uči.

Polahko se ostavljaju karte, pare se kupe u džepove, ponekad ostane jedna ljuća partija da se završi. Berla izvadi nešto para i pita ko će mu otić kupit lepinu i paštetu. Kad se neko javi i krene, Berla dobacuje:

Onu đe je bibac nacrtan, piše na njoj DIN-DON.

 

Jer Berla ne jede svinjetinu i ne voli kad nekog vidi od vas da jede svinjetinu. Još vas malo savjetuje, a vi bogme šutite iako ste čuli da je i Berla od onih što stalno pije i igra karte u pare.

Dajo Hojkura nije sa vama kartao. Kibicovao ili čitao romane koji su čekali na one što bi zijanili pare na kartama. Bavio se fotografijom, i kako je sam pričao, fotografija ga dovela do razmišljanja o četvrtoj dimenziji. Vama je tvrdio da on vidi četvrtu dimenziju a kad bi ga pitali gdje je, odgovarao je:

Vako tam…

Ne karta, ne jede svinjetinu i  tako je postao Berlin ljubimac, a vidjelo se da mu je to godilo. Jer Berla vam je poglavica, još od šampionskih dana košarkaša Bosne bio jedan od vođa Bosninih navijača. Puhao je na utakmicama u jedan veliki rog.

Jedanput će se zakartati na sve strane, Berla će bahnuti i normalno sve partije raspuhati pa se sjedi i besjedi. Uto ulazi Dajo, a Berla se sa njim naročito intimno pozdravi, ispravni ljudi na ispravnom putu. A Dajo, valjda dobro gladan, otvori kupljenu lepinu, onu veliku sarajevsku. Pa u nju meće malo manju mortadelu, na tanko izrezanu a Berla se diže sa otomana zavirujući u lepinu, očima ne vjerujući:

-Daja

-Molim Berla

-Daja sine, zar i ti?

Dajo se toliko zacrvenio da vam bi svima žao iako ste se od srca smijali jer Berlinom kazivanju nema kraja:

-Vaj Daja, sram te bilo. Bolje ti je da ništa ne govoriš. Gori si Daja od njih sviju. Oni svoje i ne kriju, sami znaju da ne valjaju. Zar i ti sine Daja. A Boga sam se u tebe kleo…

Okupljanje vani je bilo isključivo i uvijek ispred ekonomskog fakulteta. Svako veče. I u vrijeme ispita. Tad Berla nije davao savjete nego bi ih sam iskao.

-Kazujte mi ljudi kako ću. Napamtio sam se al znam da ću se opet pripast. Jah, lahko je kazat-ne boj se- ne bi ni ja izabro da se bojim.

-Čega se bojiš ako si dobro naučio?

-Objekta se bojim, evo ovog ovdje…

Lupa šakom po zgradi ekonomskog fakulteta jer zaista, onaj dan kad polaže ispit, čim ugleda zgradu dobije nervozu i proliv da mu nije ni do čega.

Berla je govorio da je sam sebe školovao jer je od djetinjstva radio u Hajrinoj slastičarni. Kad ono dođe vrijeme televizora sa senzorima Hajro ga nabavi među prvima. Senzori mali i ugusto nekako postavljeni. Probavao Berla, ali nikako nejde potrefit, jednim prstom makar tri senzora poklopi.

– De nam Berla okreni na drugi, saće dnevnik…

– Boga mi ćeš sam morat…

I dok ste za vrijeme raspusta kampovali na Kiseljaku, iznebuha i dobro kasno, valjda kad se pozatvaraju sve kafane u čaršiji, dođi bi Berla. Parkirali, izlaze iz auta i  kao nastavljaju od ranije započet dijalog:

– Neke ba Maca, nek smo mi ponijeli teke teletine. Neće se bacit. Šta…ma znam ja da će i kod njih nešto bit, al šta fali što smo ponijeli. Nek djeca sutra sebi naprave tagaricu.

Onda vi, nema se kud, izvadite sve svoje zalihe a tamo jedno dvije kile kranjskih kobasica.

– Vaj, dragi Ekreme, di smo mi ovo došli? Ono sebi kupilo pojeftine krmetine i niko sretniji na svetu od njih. Eh da mi je znat di ste to naučili. Kod roditelja u kući sigurno niste. Sram vas bilo, Boga mi… A šta fali teletini, eto to mi recite, i nikad vam više ništa kazat neću. Jarabii, di smo mi ovo…

O Amir Terzic

Amir Terzić, rođen 15.07.1962. godine u Tešnju, od oca Ćazima i majke Hibe (rođene Krdžalić). Osnovnu školu i Gimnaziju završio u Tešnju a studij mašinstva na Univerzitetu u Sarajevu. Radni vijek je započeo u Pobjedi Tešanj gdje ga zatiče agresija pa je angažovan u odbrani grada i države, naizmjenice u Pobjedi i Armiji BiH. Augusta 1994. godine napušta Tešanj i otad živi i radi u Češkoj Republici. Oženjen je i ima jednu kćerku.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *