Gledaj svoja posla

Ako sretnemo nekoga ko nama duguje zahvalnost, odmah se toga sjetimo.

Koliko smo, pak, puta sreli nekoga kome mi dugujemo zahvalnost, pa se toga nismo sjetili.

Johan Wolfgang Goethe

Stara priča govori o tome da je na Himalajima živio, daleko od ljudi, poznati mudrac Sadat. Izabrao je jednostavan život i većinu vremena posvećivao meditaciji. Ljudi su dolazili iz svih krajeva i tražili njegov savjet.

Jedna takva grupa dođe do njega svađajući se, jer je svako smatrao da je njegov problem najveći, pa ga zato mora prvi iznijeti mudracu. Sadat ih je prvo mirno posmatrao, a zatim povikao “Tišina!”. I kad su se smirili, naložio im je da sjednu u krug. Svakom je dao papir i olovku i zatražio da svako od njih zapiše svoj problem i zatim papir stavi u korpicu u sredini kruga.

Kada su završili reče im da svako nasumice uzme jedan papir iz korpice, pročita problem i odluči da li bi radije rješavao taj problem ili svoj vlastiti. Ljudi su se prestravili čitajući o tuđim problemima. Na kraju je svako zaključio da je vlastiti problem ipak lakši od problema nekog drugog.

A jedna bosanska stara izreka kaže: Gledaj svoja posla! I u ovoj kratkoj izreci stalo je mnogo mudrosti i istine. Samo što čovjek treba još znati: šta je njegov posao? Šta je posao svakog pojedinačno u kontekstu ove izreke? Odgovor nije jednostavan, ali nije ni težak. Gledati svoja posla moglo bi značiti da te ne interesuje šta se dešava u tuđem dvorištu, za drugim stolom, u drugoj kancelariji, u kući komšije, u tuđem srcu i duši sve dok taj neko ne traži od tebe da se zainteresuješ, da pomogneš, savjetuješ, ili nešto drugo. Ako to neko učini, tek tada postaje sastavni dio tvog posla. Ljudi imaju običaj da počnu nekog savjetovati ali taj neko nije tražio savjet. Tako se može dogoditi situacija u kojoj prvi misli da savjetuje, dok drugi misli da ga prvi maltretira, jer on ne želi njegov savjet, ali je pristojan i sluša.

Vjerujem da dijelim iskustvo mnogih ako kažem da sam mnogo puta slušao druge kada govore o onome što ih se uopće i ni na koji način ne dotiče. Ljudi su spremni voditi beskrajne rasprave u tom smislu, a sve počne bezazleno. Onda zapne: „Nije tako, nego ja ovako kako ja kažem. Ja sam čuo da je taj i taj, uradio to i to, i to je tako“. Najčešće u tim stvarima nema ništa što se tiče direktno osobe koja o tome priča, koja tvrdi, spremna se posvaditi u odbrani svog stava jer ne gleda svoja posla.

Ima onih koji jedni druge prisluškuju na osobnoj ravni, analiziraju, ogovaraju, pričaju iza leđa, nalaze mahane drugim ljudima jer sebe valjda smatraju bezgriješnim, bez mahana, bez slabosti. Puno misle o drugim pa nemaju kada misliti o sebi. Dok misli ili priča o slabostima drugih čovjeku se čini da je on sam iznad toga, čini mu se da je nadmoćan nad nekim drugim, da sebe uzdiže time što druge unižava. To je velika samoobmana. I u očima onih koji ga slušaju (i gledaju) dok priča loše o nekom drugom ne može izgledati veći nego što zaista jeste. Maksimalan „uspjeh“ onoga ko ogovara nekoga ili priča o tuđim slabostima i mahanama može biti da još nekog uključi u taj beskoristan i štetan razgovor, u iluziju samoobmane, u pogled na tuđe ogledalo dok je svoje ogledalo stavio sebi na leđa. Nema koristi biti bolji od nekog drugog osim ako čovjek to postiže tako što je svakim danom bolji od samog sebe.

Naravno, ni na koji način se ne osporava pravo na kritičko mišljenje. Ono je potrebno i korisno, ali kritičko mišljenje nudi primjere kao iskustvo života i nudi prijedloge kako se u budućnosti ponašati.

Raduša, 28. decembar 2014. godine