Salih Husarić Husara

“Čovjek s lakoćom podnosi samo jednu bol, to je bol drugih.“

René Leriche

U subotu, 12. jula ove godine, u kući Fuada Husarića, polubrata rahmetli Saliha, mevludom obilježena godišnjica preseljenja na bolji svijet rahmetli Saliha Husarića. Malo je onih u Tešnju koji se ne sjećaju Saliha Husarića – Husaru. Mnogi su ga poznavali iz susreta u prolazu, iz gotovo uobičajene galame koja nastaje kada bi prolaznici „zarili“ u rahmetli Saliha. Mnogi od tih prolaznika nisu nikada upoznali bolje Saliha. A Salih je bio poseban po mnogo čemu.

Iznad svega drugog on je desetinama godina bio simpatija broj JEDAN u Tešnju. Ne znam da li je bio iko ko nije volio Saliha, i ko se rado nije susretao sa Salihom. Salih je morao steći bezrezervno povjerenje prema nekome da bi se potpuno otvorio, a volio je i sam svašta kazati onima koje je volio. Pričao je sa dubokom sjetom o svojoj mladosti, pomalo nepovezano, ali dovoljno jasno da se prepoznaju teškoće i muke životnih okolnosti u kojima je odrastao. Salih je u mladosti živio veoma teško, bio je u nekim prilikama i maltretiran, i sve je to ostavilo tragove na njegovu psihu.

Ali Salih nikada nije bio nasilan, galamom se branio od eventualnih prijetnji, čak nekada bacanjem kamenčića. Salih nije nikada tražio više nego što mu je trebalo za jedan dan. Poznate su njegove izjave: „Hajde, nisi platio vodu! Nisi platio televizor?“ i slične upadice, kako bi neko dao neki dinar, kasnije marku. U pravilu nije primao papirni novac, a u trgovinu bi ulazio i izvadio to što dobije tokom dana a zauzvrat je uzimao ono što je mislio da mu treba, uglavnom da ponese kući. Njegov osjećaj zahvalnosti je bio zaista dubok.

Imao je čudesne odgovore, izjave, kao da odnekle dolaze a on ih samo izgovara. Iznijeću samo neke:

• kada mu neko dosadi, govorio je: „nemoj, molim te k'o konja“,
• kada počne s nekim da se svađa, kazao bi: „znam ja, kad’ mene nema, ja ne valjam“,
• kada nekoga provocira: „nema Tite, nema socijalnog, nema,..“
• kada vidi da neko radi: „radi budalo, radi kad’ nemaš škole – mene je majka Mejra školovala, ovaj draga ne radi“,
• mene je znao nazvati telefonom (supruga nazove) ako nisam kod kuće, i onda na telefon govori protiv mene, ali kako me ne vidi, onda ne zna da govori samnom. U tim telefonskim razgovorima je govorio: „Hadžija je otiš'o sebi tražit bule po Saraj'vu“, a kada ga ja nakon toga vidim i pitam: „Salih, pričao se s jednim čovjekom na telefon i svašta govorio protiv mene. Je li istina?“ On bi odgovorio: „pola jest a pola nije“, i nasmijao se. Ako bih ja nastavio da se ljutim, on bi rekao: „de ba šta ti je, ja se šalio, zar ti ne znaš za šalu“.

Iako je na smrtovnici pisalo da je živio 75 godina, sasvim sigurno je njegov život bio duži. Ni porodica (polubrat Fuad kod koga je živio) nije bila sigurna u tačan datum njegovog rođenja, čak ni godinu. Zna se da je rođen u Raduši. Moj komšija Muhamed Šišić, kome je sada 82 godine, kaže da je bio na predvojničkom pregledu zajedno sa Salihom. Sjeća se da je tada Salih dolazio već treći puta, jer su ga dva puta vraćali kao nesposobnog. Po tome bi se moglo zaključiti da je Salih imao najmanje 83 godine, ali možda i 85. Iako se oporavio nakon teške upale pluća 2012. godine, Salih poslije toga nije izlazio u Čaršiju, niti je dolazio u Radušu. Prema Salihu je porodica bila veoma pažljiva. Snaha, Fuadova supruga, posebno je bila pažljiva prema njemu. Bio je tu i Fuadov sin Mirnes, kao i Mirnesova supruga. Salih je preselio u Ramazanu prošle godine, 13. jula.

Neka je Božiji rahmet njegovoj duši!

Fuad Hadžimehić