Došao k meni, onomad, glavni iz vlasti gradske, te kaže
kako upravo odlučili su i moju bistu da postave u parku,
ta proslavljao sam, veli, grad naš kao i onaj davni poeta
Dopuštenje sad moje ište, uvjeren da mi naum ne smeta
Podozrivo ga motrim, i čini se kako, začudo, tad ne laže
dok njin razlog svečano izlaže: duh moj da sija u mraku,
ali, ne tek u stihovima, jer mnogu sam zatomljenu istinu
prinosio na lice bijelome danu i kroz diskurzivnu listinu
Tako sam, nastavlja, sugrađaninu otvarao oči za suštinu,
i čak, afektirajući na kraju, izreče da sam za narod heroj
Jasno da takvo zbivanje može samo u magnovenom snu,
a oni, znano je, budni su spremni na svaku gestu gnusnu
Pa stoga odsijecam: Ne dolazi u obzir! Nipošto! Nemoj!
Poprsje stiha dostatno će biti, i za me i za gradsku tminu