Prvo saslušati, zatim govoriti

Trebali ste ga čuti kako sluša.

Jednom je prilikom jedan čovek pozvao svoga prijatelja, indijanca u goste u veliki grad. Čovjek je poveo indijanca u razgledanje grada i dok su se šetali indijanac, najednom, reče: Čujem cvrčka!

Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame, ti možeš čuti cvrčka – reče čovjek.

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.

Kako? – upita čovjek.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči! Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mjestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

Ono što si naučio slušati čućeš, ma kakva buka bila, gdje god bio – odgovori indijanac, kao što vidiš, svi ovi ljudi su u buci ipak čuli novčić ali cvrčka nisu čuli.

Važno je slušati, i zato treba probati čuti i ono na šta se nije naviklo i što se možda ne očekuje. Pripreme za izbornu kampanju su u punom jeku i neki kandidati već trče prvi krug među biračima. Bila je to idealna prilika da saslušaju one od kojih očekuju glasove, da spoznaju percepciju vlasti iz „tuđih cipela“, da uvide razliku i da zadnji govore. Neke su navike postale praksa u Bosni i Hercegovini. Oni koji izlaze pred birače govore na početku, u sredini i na kraju. I birači su se na to navikli. Čini se da više ništa posebno ne očekuju. Više su tu prisutni teatarski.

Ne mogu kazati da me ne interesuje šta se dešava. U nekom sam iščekivanju da će neko ponuditi smislen odgovor za nadležnosti i ovlaštenja koje javna funkcija za koju se kandiduje nosi sa sobom. Kandidati za javne funkcije bi trebali biti svjesni da blagonaklonost domaćina, srdačnost pri dočeku, uljudnost slušanja pa i aplaudiranja pripadaju uglavnom javnoj funkciji a ne osobi koja se kandiduje. Od kandidata kao osobe se očekuje da preuzme odgovornost. Naravno, i zasluge ako je nešto dobro, i krivnju ako nešto nije dobro. Ali prije nego preuzme funkciju trebalo bi da iznese kakav će doprinos dati toj funkciji. Kako će unaprijediti autoritet javne funkcije u očima javnosti. Odgovornost ne leži u tome da se priča samo ono što nekom odgoovora ili da se priča o različitim političkim temama koje su odgovornost nekog drugog. To jeste teatralno, i publika izgleda to prihvata ali to nije odgovorno. Ljudi su se nagledali izostanka smislene saradnje u Predsjedništvu BiH. Traje to godinama. Biti u pravu ne znači puno. Pogrešno je tražiti opravdanje upiranjem prsta u one koji neće Bosnu i Hercegovinu. Svima je jasno ko šta neće, a ko šta hoće. To niko više ne mora ponoviti. Nema tu nikakvih iznenađenja više od dvije decenije. Potrebna je potpuno nova terminologija u komunikaciji. To je najmanje što se može, ali čak ni to se nudi.

Otvoriti svoje srce i svoj um i za neke nove, drugačije stvari, bilo bi korisno posebno onima koji su dugo na javnoj funkciji i nastoje i dalje tamo ostati. Nije realno očekivati drugačije rezultate a raditi na isti način. Ma koliko bilo teško i zahtjevno, i ma koliko izgledalo beznadno sigurno postoje mogućnosti koje treba otkriti. Najmanje što se može je bar pokušati.